Коришћење соларне енергије сеже одавно
Сећање на историју соларне енергије враћа нас у енергетску кризу 1970-их и нафтни ембарго, што је проузроковало дуге редове на бензинским станицама, високе цене гаса, па чак и панику међу потрошачима и инвеститорима у Сједињеним Државама. Знање да је нафта необновљив извор постоји још од 1800-их. Али тек током и после енергетске кризе 1970-их људи су заиста почели да разумеју последице превелике зависности од енергетског ресурса који је већ у опадању.
Међутим, коришћење соларне енергије није скорашњи развој. Старе цивилизације су га користиле за загревање, храњење и припрему усева и за разне пољопривредне сврхе. Оно што је ново су технологије укључене у искориштавање ове енергије и у њеној свакодневној употреби од стране људи.
Технологија је почела 1830-их када је Едмунд Бецкуерел објавио студије о томе како се сунчева светлост може искористити у употребљивој енергији. Међутим, нико се није бавио овом идејом, нити је истраживао било какву практичну употребу. Следећи напредак на пољу соларне енергије долази после тридесет година од објављивања његових дела Бецкуерела.
1860. француски монарх наредио је Аугусту Моуцхоуту да пронађе друге изворе енергије. А Моуцхоут је преврнуо очима да би пронашао инспирацију. Његова серија контракција са соларном енергијом била је тада прилично импресивна. Његови изуми укључују мотор на соларни погон, парни мотор на бази сунчеве светлости и машину за лед са соларним погоном.
Након Моуцхоута, на пољу соларне енергије постигнуто је још неколико запажених достигнућа. Они укључују рад Вилијама Адамса из 1870-их, који је користио огледала за канализацију снаге сунца за покретање парног строја. Концепт дизајна Адамс Повер Товер-а користи се и данас. Друго значајно дело је Чарлс Фритз почетком 1880-их. Његове студије су се фокусирале на претварање сунчеве светлости у електричну, што је касније и учинио.
Али један од најзначајнијих догађаја модерне соларне енергије догодио се 1950-их. Почетком деценије РС Охл је открио да сунчева светлост ствара велики број слободних електрона када погоди силицијум. Затим, средином 1950-их, Гералд Пеарсон, Цалвин Фуллер и Дарил Цхаплин успели су да ухвате ове слободне електроне и претворе их у електричну енергију. Данас се силицијумске ћелије користе за прављење соларних ћелија и соларних панела за коришћење соларне енергије.
Ове соларне ћелије су одмах употребљене мудро, а прво их је користило поље свемирске аеронаутике. Ове соларне ћелије на бази силицијума кориштене су за напајање сателита у орбити око Земље. Сателит Вангуард И први је лансиран у свемир захваљујући употреби соларних ћелија. Уследило је још сателита.
Данас се све више истраживања и студија о најбољој употреби соларне енергије. Поготово данас, где се говори да ће за око 30 до 50 година светске залихе нафте бити у потпуности исцрпљене. Стога се потрага за алтернативним изворима енергије наставља. Очекује се да ће сунце изаћи за неколико хиљада година, прекасно је забрињавати и човек до данас може имати сву своју енергију.
